Gro­ma­da kao od br­da od­va­lje­na. Od­va­lje­na od kuč­kih br­da. Ustre­mi­la se ka ne­be­skim vi­si­na­ma i Go­spo­du. Sa so­bom no­si Mar­ko­vu po­ru­ku ko­ja opo­mi­nje i ko­ja gri­žu sa­vje­sti bu­di ako smo ljud­ska stvo­re­nja, ako smo lju­di, pred ovim spo­me­ni­kom, čo­vjek na­pro­sto za­drh­ti od gro­zo­te, od ne­dje­la ko­je je po­či­nio voj­vo­da Mir­ko, a spo­me­nik ovje­ko­vje­čio.
Spo­me­nik iza­zi­va mno­štvo pri­zo­ra, mno­štvo pri­vi­đe­nja, ko­ja su, u stva­ri, od­raz stvar­nih sli­ka iz pro­šlo­sti. Pr­vo pri­vi­đe­nje čo­vjek ne vo­li ni u snu da od­sa­nja. To je, u stva­ri, pri­vi­đe­nje maj­ke ja­daj­ke sa ko­li­jev­kom i dje­te­tom pro­bo­de­nim u njoj. Pro­bo­de­no di­je­te kr­va­vim Mir­ko­vim no­žem, to­pla krv dje­te­ta sli­va se niz maj­či­na le­đa, niz no­ge, osta­vlja­ju­ći za so­bom kr­va­vi trag uz kuč­ke uz­br­di­ce i niz­br­di­ce.
Dru­go pri­vi­đe­nje ili pri­zor još je gro­zni­je i ne­pri­jat­ni­je. Na spo­me­ni­ku se ocr­ta­va Mir­kov lik ka­ko iz­da­je na­red­bu: „Za­ko­lji­te sva mu­ška i žen­ska če­da u ko­li­jev­ka­ma da se utre trag Ku­či­ma”, zar to lju­di mo­ji ni­je ge­no­cid?!
Sva­ki Kuč je utu­vio u svo­joj svi­je­sti da se ovo dje­lo (ne­dje­lo) je­di­no mo­že na­zva­ti ge­no­ci­dom. Uza­lud­na su na­kla­pa­nja i za­no­vi­je­ta­nja na­zo­vi­mo isto­ri­ča­ra i dvor­skih pi­ska­ra­la ko­ji se upi­nju iz pet­nih ži­la da do­ka­žu da se po­ha­ra ni­je ni do­go­di­la. To je na­rod­ski re­če­no tra­bu­nja­nje i mla­će­nje pra­znom sla­mom. Za auto­re ova­kvih na­kla­pa­nja, Ro­vin­ski ka­že da su to lju­di ko­ji su se utr­ki­va­li ko će pri­je ce­lu­nu­ti Go­spo­da­re­ve opan­ke.
Na spo­me­ni­ku se za ti­li čas po­ja­vlju­je sli­ka, od­no­sno, pri­vi­đe­nje u li­ku iz­ne­mo­glog i bo­le­snog star­ca, ko­je­mu obi­je­sni Mir­kov voj­nik od­ru­blju­je gla­vu. Ima li šta gnu­sni­je i ne­čo­vječ­ni­je ne­go se ju­na­či­ti i zlo is­ka­lji­va­ti na bo­le­snom i ne­moć­nom. To pre­va­zi­la­zi sve bez­ob­zi­re bez­ob­zir­nih lju­di. Ta­kvi­ma tra­go­vi smr­de ne­čo­vje­štvom.
Gle­da­ju­ći spo­me­nik pri­sje­ćam se kon­sta­ta­ci­je Ger­hor­da Ge­ze­ma­na, po­zna­tog nje­mač­kog ka­rak­te­ro­lo­ga, an­tro­po­lo­ga, fi­lo­zo­fa. On u svo­joj knji­zi „Čoj­stvo i ju­na­štvo sta­rih Cr­no­go­ra­ca” pri­mje­ću­je: „Voj­vo­da Mir­ko je ta­da za­ko­na­čio u ku­ći sa svo­jom prat­njom, u ku­ći čo­vje­ka ko­ji mu je od­veo voj­sku skro­vi­tim pu­tem u tvr­đa­vu Me­dun. Tom istom čo­vje­ku, voj­vo­da je na­re­dio da mu se ku­ća opljač­ka. I sam je uzeo sre­br­no oruž­je, pu­šku, sa­blju i ka­jas na ko­me je vi­si­la ko­ju je Sve­ti Pe­tar po­klo­nio nje­go­vom de­di. Opljač­kao je da­kle ku­ću u ko­joj je spa­vao, u ko­joj je jeo so i hleb (str. 68). Pri­sje­ćam se da­lje, i sle­de­ćih ri­je­či Ge­ze­ma­na: „Ce­ti­nje je čak za­bra­ni­lo svo­jim po­da­ni­ci­ma že­nid­bu iz Ku­ča, či­me se htje­lo uda­ri­ti na čast i soj kuč­kog ple­me­na. Ko je imao že­nu iz Ku­ča, mo­gao je bez ika­kve pre­su­de da je otje­ra (str. 69). To­li­ko o Mir­ku o vla­sti sa Ce­ti­nja, od­no­sno, o nji­ho­vom od­no­su pre­ma Ku­či­ma.
Spo­me­nik, ne­bo i Go­spod su u vje­či­toj ko­mu­ni­ka­ci­ji, u vje­či­tom raz­go­vo­ru. Spo­me­nik ne­bu i Go­spo­du po­ru­ču­je: „Za­bra­ni, o ne­bo, o na­še pla­vo ne­bo, po­har­ni­ci­ma da nji­ho­ve du­še plo­ve ne­be­si­ma. A ti dra­gi Go­spo­de, ta­kve po­ša­lji u pa­kao i da im du­ša u pa­klu go­ri. I ne­ka go­ri kad su ta­kvi, kad su sva­ka­kvi, kad su ni­ka­kvi. Ne­bo i Go­spod u isti mah po­tvrd­no klim­nu­še gla­vom.
Spo­me­nik, pri­je sve­ga, svo­jim kr­stom ima sna­žnu i vje­či­tu po­ru­ku. Put­ni­če i na­mjer­ni­če, pre­kr­sti se i za­mo­li Bo­ga da svo­jim sve­op­štim auto­ri­te­tom pro­gla­si za­bra­nu či­nje­nja ova­kvih dje­la (ne­dje­la) na ci­je­loj eku­me­ni. A ti Ku­ču, po­mo­li se i za­ku­ni Go­spo­du, da ni slu­čaj­no ne­ćeš uči­ni­ti ta­kvo ne­po­čin­stvo, ta­kvo zlo­dje­lo. Ku­či­ma pri­li­či sa­mo do­bro­či­nje­nje, a ko uda­ri na do­bro­či­ni­te­lja taj či­ni ve­li­ki gri­jeh. Ta­kav se gri­jeh ni­ka­da ne za­bo­ra­vlja. Ovo spo­me­nič­ko zda­nje stal­no će pod­sje­ća­ti kuč­ka po­ko­lje­nja, i ne sa­mo kuč­ka, na ne­za­bo­rav. Ko za­bo­ra­vlja, taj ne pam­ti, a ko ne pam­ti, ne pri­pa­da ljud­skom ro­du.
Dok sto­jim pred ovim mo­nu­men­tom, kao voj­nik u stro­ju, mo­ju pa­žnju pro­bu­di­še i dru­ga spo­me­nič­ka zda­nja, ko­ja vje­či­to sta­nu­ju na Or­lje­vu, na kuč­kom Olim­pu. Tu je spo­me­nik gla­si­tom ju­na­ku i he­ro­ju fun­din­ske bit­ke No­va­ku Mi­lo­še­vu, ko­ji je sa­bljom oti­mao slo­bo­du od tur­skih za­vo­je­va­ča. Ov­dje je i spo­me­nik bor­ci­ma ko­ji ugra­di­še svo­je ko­sti u ve­li­ko i gran­di­o­zno zda­nje ko­je zo­vu Slo­bo­da. I sa­mo Or­lje­vo je mo­nu­men­tal­ni spo­me­nik ko­ji pod­sje­ća na slom tur­ske niz nje­go­ve am­bi­se i gre­de.
I ta­ko, na jed­nom mje­stu če­ti­ri spo­me­ni­ka. Tri spo­me­ni­ka su pod­sje­ća­nje na po­zi­tiv­ne uz­o­re, na uz­o­re ko­ji uka­zu­ju ka­ko se ostva­ru­ju istin­ske ljud­ske vri­jed­no­sti, istin­ski ljud­ski ide­a­li. Ovaj naj­no­vi­ji, ovaj naj­mo­nu­men­tal­ni­ji, svom svo­jom si­li­nom, po­ka­zu­je ka­ko se ne tre­ba po­na­ša­ti, ka­ko ne tre­ba svo­ju bra­ću uni­šti­ti i sa­ti­ra­ti.
Ovaj spo­me­nik je upra­vo mo­nu­men­ta­lan po to­me što opo­mi­nje lju­de, što opo­mi­nje po­ko­lje­nja da ne idu stran­pu­ti­com, da ne idu u zlo­ću i ne­po­čin­stvo. Sve ovo sa­dr­ža­no u po­ru­ci Mar­ka Mi­lja­no­va: „Ne udri bra­ta Sr­bi­na, Cr­no­gor­če”. I ta­ko Mar­ko Mi­lja­nov svim svo­jim auto­ri­te­tom i gnje­vom opo­mi­nje da je bra­to­u­bi­la­štvo naj­ne­ljud­ski­ji i naj­mor­bid­ni­ji čin ko­ji lju­de mo­že za­de­si­ti na ze­mlji­nom ša­ru.
Uda­lja­vam se od spo­me­ni­ka sto­pu po sto­pu po tak­tu „Mar­ša na Dri­ni”. Ovo ni­je, na­rav­no, uda­lja­va­nje za za­bo­rav. Ovaj spo­me­nik je već ko­di­ran u ko­ri ve­li­kog mo­zga Ku­ča. Ku­či ga ne­će za­bo­ra­vi­ti. No­si­će ga u svo­joj svi­je­sti dok tra­je eku­me­na. A tra­ja­će eku­me­na za sva vre­me­na.
Usko­ro će bi­ti po­sta­vljen spo­me­nik voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću. Go­vo­ri se da će svo­jom ve­li­či­nom i gran­di­o­zno­šću nad­ma­ši­ti sve spo­me­ni­ke u Cr­noj Go­ri. Ta­ko su pla­ni­ra­li vla­sto­dr­šci. Me­đu­tim, sa­svim sam si­gu­ran da će ga ovaj spo­me­nik na Or­lje­vu či­ni­ti be­zna­čaj­nim i ne­vi­di­lji­vim. Ko se jed­nom obru­ka i ocr­ni, taj mu sra­mot­ni žig osta­je za sva vre­me­na.
Du­bo­ko sam za­mi­šljen i one­spo­ko­jen. Ko­mo­ve ne mo­gu ja­sno uoči­ti jer mi su­za one­mo­gu­ću­je ja­san po­gled. U uši­ma mi od­zva­nja pre­kor­na pje­sma od ko­je su od­je­ki­va­la tvr­da kuč­ka br­da:
„O Mir­ko, Mi­r­ko/Rđa te ubi­la/Zbog če­ga Kuč­ka go­ra/Ni­je ti mi­la/Zbog če­ga tvoj mač/Na ne­jač si­nu/I kuč­koj že­ni/Ob­u­če cr­ni­nu/Da sa ku­ka­vi­ca­ma dru­gu­je/I vječ­nu tu­gu tu­gu­je”
No­vo Vu­jo­še­vić